На главную | Античная литература | Римское право | Свод гражданского права
Свод гражданского права

Дигесты Юстиниана

Кн. 30, фр. 116

Дигесты Юстиниана. Т. 5 (1). Кн. 28—32. М.: «Статут», 2004.
Перевод с лат. Е. В. Ляпустиной.
Общ. редакция перевода: Л. Л. Кофанов; редакция перевода кн. 30: Е. А. Суханов.
Digesta Iustiniani Augusti. Ed. Mommsen — Krüger. Vol. II. Berolini, 1870.
СКРЫТЬ ЛАТИНСКИЙ ТЕКСТ
  • 116. Фло­рен­тин в 11-й кни­ге «Инсти­ту­ций».
  • (pr.) Легат — это ума­ле­ние наслед­ства, посред­ст­вом кото­ро­го заве­ща­тель жела­ет обра­тить в поль­зу третье­го лица что-либо из того, что в сово­куп­но­сти будет при­над­ле­жать наслед­ни­ку.
  • (1) Дать легат наслед­ни­ку, обре­ме­нив им его само­го, нель­зя, а обре­ме­нив сона­след­ни­ка — мож­но. Таким обра­зом, если поме­стье отка­за­но по заве­ща­нию тому, кто назна­чен наслед­ни­ком в поло­вин­ной доле, и двум посто­рон­ним лицам, наслед­ни­ку, в поль­зу кото­ро­го сде­лан отказ, при­над­ле­жит шестая часть участ­ка, посколь­ку от себя само­го он истре­бо­вать не может, а от сона­след­ни­ка в поло­вине наслед­ст­вен­но­го иму­ще­ства, высту­пая вме­сте с дву­мя посто­рон­ни­ми, (может истре­бо­вать) не более тре­ти; посто­рон­ние же смо­гут истре­бо­вать и от это­го само­го наслед­ни­ка-отка­зо­по­лу­ча­те­ля поло­ви­ну, и от дру­го­го наслед­ни­ка треть все­го иму­ще­ства.
  • (2) Чужо­го раба, назна­чен­но­го наслед­ни­ком, нель­зя отка­зать по заве­ща­нию, обре­ме­нив его само­го, ни цели­ком, ни про­пор­цио­наль­но его доле.
  • (3) Заве­ща­тель­ный отказ в поль­зу раба, вхо­дя­ще­го в наслед­ство, име­ет закон­ную силу, хотя бы наслед­ство и не было при­ня­то, ибо наслед­ство испол­ня­ет роль лич­но­сти умер­ше­го, кото­рый его оста­вил.
  • (4) Отка­зан­ное по заве­ща­нию поме­стье сле­ду­ет пере­да­вать таким, каким оно было остав­ле­но. Поэто­му, если рань­ше или само оно было обре­ме­не­но серви­ту­том в поль­зу поме­стья, при­над­ле­жа­ще­го наслед­ни­ку, или поме­стье наслед­ни­ка было обре­ме­не­но в его поль­зу, хотя серви­тут и пре­кра­тил­ся в резуль­та­те сли­я­ния соб­ст­вен­но­сти (в лице наслед­ни­ка), необ­хо­ди­мо вос­ста­но­вить преж­нее пра­во. И если лега­та­рий не потер­пит обре­ме­не­ния серви­ту­том, при истре­бо­ва­нии лега­та в суде про­тив него будет выдви­ну­та экс­цеп­ция о злом умыс­ле; если же не будет вос­ста­нов­лен серви­тут в поль­зу поме­стья, отка­зан­но­го по заве­ща­нию, (у лега­та­рия) оста­ет­ся пра­во на иск из заве­ща­ния.
  • 116. Flo­ren­ti­nus lib­ro un­de­ci­mo insti­tu­tio­num
  • B. 44, 1, 110 (pr.) Le­ga­tum est de­li­ba­tio he­re­di­ta­tis, qua tes­ta­tor ex eo, quod uni­ver­sum he­re­dis fo­ret, ali­cui quid col­la­tum ve­lit.
  • (1) He­re­di a se­met ip­so le­ga­tum da­ri non po­test, a co­he­re­de po­test. ita­que si fun­dus le­ga­tus sit ei qui ex par­te di­mi­dia he­res insti­tu­tus est et duo­bus extra­neis, ad he­re­dem cui le­ga­tus est sex­ta pars fun­di per­ti­net, quia a se vin­di­ca­re non po­test, a co­he­re­de ve­ro se­mis­sa­rio duo­bus extra­neis con­cur­ren­ti­bus non ampli­us ter­tia par­te: extra­nei autem et ab ip­so he­re­de cui le­ga­tum est se­mis­sem et ab alio he­re­de trien­tem vin­di­ca­bunt.
  • (2) Alie­nus ser­vus he­res insti­tu­tus le­ga­ri ip­se a se nec to­tus nec pro par­te po­test.
  • (3) Ser­vo he­re­di­ta­rio rec­te le­ga­tur, li­cet ea adi­ta non sit, quia he­re­di­tas per­so­nae de­functi, qui eam re­li­quit, vi­ce fun­gi­tur.
  • (4) Fun­dus le­ga­tus ta­lis da­ri de­bet, qua­lis re­lic­tus est. ita­que si­ve ip­se fun­do he­re­dis ser­vi­tu­tem de­buit si­ve ei fun­dus he­re­dis, li­cet con­fu­sio­ne do­mi­nii ser­vi­tus exstincta sit, pris­ti­num ius res­ti­tuen­dum est. et ni­si le­ga­ta­rius im­po­ni ser­vi­tu­tem pa­tia­tur, pe­ten­ti ei le­ga­tum ex­cep­tio do­li ma­li op­po­ne­tur: si ve­ro fun­do le­ga­to ser­vi­tus non res­ti­tue­tur, ac­tio ex tes­ta­men­to su­pe­rest.
ИСТОРИЯ ДРЕВНЕГО РИМА
1496002023 1496002029 1496002030 3303001117 3303001118 3303001119